Iako su u Ministarstvu za životnu sredinu i prostorno planiranje obećali da će se legalizovati svaka kuća izgrađena bez građevinske dozvole gde god to bude bilo moguće, poziv pomoćnice ministra za inspekcijske poslove LJiljane Stanojević da primer Republike u rušenju divljih objekata u zaštićenim zonama treba da slede i Pokrajina i opštine, uplašio je i uzrujao građane koji su svoje kuće gradili bez dozvole. Oni su burno reagovali na seriju priloga u medijima kojim se preti rušenjem i bagerima, ukazavši na drugu stranu problema.
Slobodan Vlaisavljević, predsednik Udruženja potrošača, proizvoda i usluga javnih i javno komunalnih preduzeća “Lege artis” iz Novog Sada, koje se, između ostalog, bavi i problemima legalizacije kuća izgrađenih bez građevinske dozvole, kaže da građani dovoljno strahuju od nadolazeće krize, pa ih ne treba dodatno plašiti bagerima. On smatra da je najbolje da se sačeka donošenje novog zakona o legalizaciji koji je najavljen za sledeću godinu. Da je valjao postojeći zakon koji ovu materiju reguliše samo u pet članova, ne bi do sada bilo legalizovano samo desetak odsto od blizu pola miliona objekata u Srbiji.
Brojni su razlozi zašto legalizacija nije okončana tokom pet proteklih godina. Započeta je još 2003. godine nakon donošenja Zakona o planiranju i izgradnji koji je objedinio tri zakona: o izgradnji, o planiranju i o građevinskom zemljištu. Vlaisavljević kaže da je u samom startu napravljena greška jer tadašnje Ministarstvo za građevinu nije dobro procenilo težinu i složenost problema koji nije mogao da se reši tek s nekoliko zakonskih odredbi. Zato bi bilo korisno da se pre donošenja novog zakona uradi detaljna analiza stanja na terenu.
Po rečima Vlaisavljevića, postojeći propis koji reguliše legalizaciju objekata izgrađenih bez građevinske dozvole nije izričit u tome šta se može legalizovati. Ostavljena je prevelika sloboda lokalnoj samoupravi da odlučuje o tome, pa se koplja lome preko leđa najugroženijih kojima preti rušenje. Kao poseban problem Vlaisavljević ističe to što su se preklopili Zakon iz 2003. i propis o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole iz 1998. godine. Novi zakon zatekao je samo u Novom Sadu oko 20.000 predmeta, pa mnogi građani nisu znali da li su legalni ili nelegalni graditelji. NJegovim stupanjem na snagu stiglo je 13.000 novih zahteva.
I država zidala bez dozvole
Slobodan Vlaisavljević kaže da je legalizacija objekata izgrađenih bez građevinske dozvole
složenija nego što se čini. Nisu zidali bez potrebne dokumentacije samo građani već i država, što radi i danas (primer novosadske obilaznice). On objašnjava da je većina građana rešavala pitanje krova nad glavom iako su neki zidali i dvorce, ali, s druge strane, brojne fabrike i postrojenja izgrađeni su na isti način. Samo u Vojvodini ih je 471 bez građevinske dozvole, a koje su od interesa za Srbiju. Vlaisavljević navodi: rafinerije NIS-a u Pančevu i Novom Sadu, HIP Petrohemiju i HIP Azotaru, Telekom... Zato poručuje nadležnima da ne prete bagerima, nego da sačekaju novi zakon o legalizaciji, kada je već odlučeno da se napiše.
Vlaisavljević objašnjava da je po propisu iz 1998. godine lokalna samouprava bila obavezna da popiše objekte, obavi geodetsko snimanje i utvrdi da li su ispunjeni urbanistički i drugi tehnički uslovi. Zakon iz 2003. predvideo je da svako ko je zidao bez dozvole sam mora da se prijavi, pa se desilo da su neki predmeti duplirani, a neki objekti nisu ni prijavljeni jer su građani smatrali da je to uradila lokalna vlast po prethodnom zakonu.
Poseban problem bilo je i ostalo plaćanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Vlaisavljević kaže da se ova naknada odnosi na pripremu zemljišta i komunalno opremanje, a u ugovorima je pisalo da opština ili grad nisu obavezni da urade komunalno opremanje, zbog čega investitori, graditelji kuća bez dozvole, nisu želeli da plate ne znajući za šta. Isto je i s današnjim ugovorima. Osim toga, vlasti su stalno obećavale povoljnije uslove. Vlaisavljević precizira da bi u ugovoru trebalo da stoji šta će se tačno uraditi s parama koje neko plaća, što bi bilo u skladu sa članom 74. Zakona o planiranju i izgradnji. Ali, kaže, kada zakon ne valja, zbog čega se i pišu izmene, tu se ne primenjuje ni onaj minimum odredbi.
Vlaisavljević tvrdi da je komunalno opremanje građevinskog zemljišta zavisilo od pojedinih garnitura koje su se našle na vlasti, pa su jedni davali prednost ovom delu grada a drugi onom, u zavisnosti od rodbinskih, prijateljskih i drugih faktora – nezavisno od toga gde su kuće izgrađene bez dozvole. Legalizacija je proteklih godina uglavnom služila za osvajanje vlasti i stranke su se pred izbore utrkivale u obećanjima. Zapravo, legalizovano je malo objekata, uprkos ogromnom broju zahteva. Zbog površnosti zakona lokalne vlasti nisu znale kako da završe ovaj posao. Žalili su se i građevinski inspektori da nemaju sve neophodne instrumente na raspolaganju u sprečavanju nelegalne izgradnje ili izvršavanju naloga o rušenju. Investitori su prigovarali što plaćaju naknadu koju ne mogu da kontrolišu za šta se troši, a opštinske uprave su se bile zatrpane poslom, posebno nakon produženog roka za legalizaciju iz 2006.
Sada su, nakon pet godina, oživele pretnje rušenjem, pa građani strahuju za sudbinu svojih kuća i mnogi i dalje misle da ne treba žuriti ni sada jer je na pomolu novi zakon, tim pre što je ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić izjavio da će podvući crtu na zidanje bez dozvole i legalizovati sve što bude moguće: nije namera da se ruši, ali jeste da se zaštite prirodni dragulji i javna dobra. To su dve različite stvari koje ne treba mešati.
